E’rob (fleksiya) arab tilining o‘ziga xos belgilaridan biridir. Arab tilida e’rob (fleksiya)dan ko‘zda tutilgan bir qancha maqsad va foydalar bor. Boshqa o‘zgarmas tillarda bunday bir so‘zdagi pur ma’nolikni uchratmaymiz. Agarda siz: “E’rob (fleksiya) tilni o‘rganishdagi qiyinchilikka va uni talaffuzidagi chigallikka olib boradi. Qolgan o‘zgarmas tillar iste’mol va o‘rganish jihatdan achagina qulaydir”, deb o‘ylasangiz. Siz arab tilidan bir necha so‘zni olib ularning har birini uch xil grammatik o‘rinda raf (bosh kelishik), nasb (tushum kelishik), jar (qaratqich kelishik)da foydalaning. Bu tilning iste’mol va o‘rganish jihatdan qulayligini bir nishonasidir.
Darhaqiqat, so‘z yasashda so‘zning oxiri o‘zgarmasdan qo‘shimchalar qo‘shish orqali hosil qilinadigan tillar iste’mol va o‘rganish jihatdan eng qulay va yengildir. Lekin bu har doim tilda afzallik va o‘ziga xos xususiyat bo‘lib kelganmi? Qulaylik har doim afzallikmi? Agar sizda ikkitadan qurilma bo‘lsa, masalan, ikkita kir yuvish mashinasi, kompyuter kabi. Ulardan biri boshqasidan murakkab va qiyinroq. Shu bilan birga uning qiyinligiga mos foydasi ham bor. Bu murakkablikda biror naf va foyda bo‘lmasa inkor etib bo‘lmaydigan nuqson va kamchilik bo‘ladi.
Demak, osonlik har doim o‘lchov, mezon emas, balki foyda o‘lchovdir. Til faqat inson tafakkuri va qalbidagi ma’nolarni ifodalash uchun xizmat qiladi. Shu e’tibordan ma’nolarni ifodalashda daqiq, ko‘lami keng, dalolati umum bo‘lgan til to‘g‘riroq va maqbulroq bo‘ladi.[1]
Arab tilida so‘z grammatik o‘rni o‘zgarishi bilan u ifoda qilayotgan ma’no ham o‘zgarib boradi. Ayrim iboralarni faqat e’rob (fleksiya) yordamida tushunish mumkin. Fleksiyaviy har qanday o‘zgarishdan keyin ma’no o‘zgarishi kuzatiladi.
Bunga misol tariqasida quyidagilarni keltiramiz:
كيف أنتَ و محمدٌ ؟ - Sen va Muhammad qanday?
كيف أنتَ و محمداً ؟ - Sen bilan Muhammad o‘rtasidagi aloqa qanday?
Bir xil ko‘rinishdagi so‘roq gap. Avvalgi gapda ikkinchi shaxs va Muhammadning hol-ahvoli so‘ralmoqda. Ikkinchi gapda esa ikkinchi shaxs va Muhammad o‘rtasidagi aloqa haqida so‘ralmoqda.[2]
صبرٌ جميلٌ – matonatli sabr qilish!
صبرا جميلا – biroz vaqt chiroyli sabr qilish!
(الصبر) – Sabr so‘zi yuqoridagi ikki gapda shaklan bir xil bo‘lsada, ma’no jihatdan bir-biridan farq qiladi. Bu ma’no o‘zgarishiga fleksiyani o‘zgarishi ta’sir qilmoqda. Bosh kelishik bilan ifoda qilingan gapdagi sabr uzluksiz, davomiy sabrga chorlaydi. Tushum kelishigi bilan ifoda qilingan gapdagi sabr esa ma’lum bir vaqt sabr qilishga undaydi.
Manbalar asosida Andijon
“Sayyid Muhyiddin maxdum”
o’rta maxsus islom bilim yurti
mudarrisi Abdulaziz Furzulov tayyorladi
Manbalar
[1] Ibn Jinni. Xususuyatlar. – Қ. Дорул маърифат ал-жомийя, 1999. – 1/35-bet.
[2] Abu Hayyon: Alloma Muhammad ibn Yusuf ibn Aliy ibn Yusuf ibn Hayyon Asiruddin Abu Hayyon G`ornatiy Andalusiy Jiyoniy Nafziy. Hijriy 654-745-yillar. Bahrul muhit. – Б. Мадрастул аробийя, 2002. – 9/40-bet.
Ҳанафий мазҳабимизда «ишораи саббоба» суннат амал хисобланади. У тўғрисида бир неча ҳадису шарифлар ворид бўлиб, қуйидаги манбаларда у тўғрисида ва қандай қилиниши борасида тўхталиб ўтилган. Абу Лайс Самарқандий “Навозил”, Камолиддин Ибну Ҳумом “Фатҳул қодир”, Аллома Алоуддийн Косоний “Бадои’ус Саноий”, Ибн Обидийн “Раддул мухтор”, Абдулҳай Лакнавий “Умдатур ри'оя”, “Эъло’ус сунан” каби мўътабар манбаларда ҳам суннат эканлиги зикр қилинган. Бу ҳақида Алий Қорий иккита “Тазйинул ибора таҳсинул ишора” ва “Ат-тадҳийну лит тазаййун”, Ҳофиз Ибн Ҳажар “Талҳисул ҳобир”, Ибн Обидийн “Рафъ ул тараддуд” номли бир қатор рисолаларда ҳам ёзиб ўтганлар.
Имом Термизий Абу Ҳумайддан ривоят қиладилар: “Ўнг кафтларини ўнг тиззаларига, чап кафтларини чап тиззаларини устига қўйиб бармоқлари билан ишора қилар эдилар”.
Ибн Умар розияллоҳу анҳудан ривоят қилинади: “Набий саллолоҳу алайҳи васаллам намозда, яъни ташаҳҳудга ўтирсалар ўнг қўлларини ўнг тиззаларини устига чап қўлларини чап тиззаларини устига қўйиб кўрсаткич бармоқларини кўтариб ишора қилардилар. Чап қўллари тиззаларини устида турар эди”. Ушбу ҳадисга саҳобалар, тобеъинлар амал қилиб, ташаҳҳудда ишорани ихтиёр қилдилар. Аҳмад Нофиъдан ривоят қиладилар: “Абдуллоҳ ибн Умар розияллоҳу анҳумо намозда ташаҳҳудга ўлтирсалар икки қўлларини икки тиззаларига қўйиб бармоқлари билан ишора қилиб, ишора қилган бармоқларига қараб турар эдилар, сўнг Расулуллоҳ саллалоҳуалайҳи васаллам: “Бармоқ билан ишора қилиш шайтонга темирдан ҳам шиддатлироқ”, дердилар.
Алий Қорий “Тазйинул ибора таҳсинул ишора” китобларида ушбу ҳадисни шарҳлаб айтадиларки, “Бармоқ билан ишора қилиш урушда темир қуролни ишлатишдан ҳам қийинроқдир, гўё тавҳидга ишора қилиш билан шайтон мўмин бандани адаштириши, ширкка олиб боришдан бўлган умидини кесади”.
Имом Суютий “Жомеъул кабир” китобларида Уқба ибн Омирдан ривоят қиладилар: “Киши намозида ишора қиладиган ҳар бир ишорасига ўнта ҳасанот ёзилади”, дедилар.
Ибн Обидийн “Рафъул тараддуд” номли китобларидаги «ишораи саббоба» ҳақида ворид бўлган ҳадислар, олти саҳиҳ китобларнинг ҳаммасида зикр қилинган. У ҳадисларни ҳаттоки, маънавий мутовотир дейиш дуруст бўлади деганлар.
«Ишораи саббоба» қилиш борасида саҳобалар, уларга эргашган тобеъинлар ихтилоф қилмадилар. Имом Абу Ҳанифа ва у зотнинг икки шогирдлари Имом Абу Юсуф ва Имом Муҳамммад, Имом Молик, Имом Шофеий, Имом Аҳмад ибн Ҳанбал ҳамда мутақаддим уламолар «ишораи саббоба» суннат эканлигига иттифоқ қилишган.
Хулоса қилиб айтадиган бўлсак, «ишораи саббоба»ни ташаҳҳудга ўтирганда, дуони ўқиб “Ашҳаду анна...” деганда намозхон ўнг қўлни кўрсатгич бармоғини кўтаради, “иллаллоҳ” деганда туширади. Ташаҳҳуд дуосини аввалидан қўлни қимирлатиб туриш дуруст эмас. Шуни такидлаш лозимки, «ишораи саббоба» ривоятларидан бехабар бўлиб, бу амални қилмаган намозхонни асло маломат қилинмайди.
Наманган шаҳар "Мулла Бозор Охунд" жоме масжиди
имом ноиби Анвархон Акрамов
Манба: @Softalimotlar