muslim.uz

muslim.uz

Четверг, 04 Май 2023 00:00

Дунё бу

Севиб кўнгил берганинг,

Келиб-кетар дунё бу.

Шунча йиғиб терганинг,

Қолиб кетар дунё бу.

 

Мол-у давлат ишқида,

Югурасан, ёнасан.

Эрта бўм-бўш идишни,

Чалиб кетар дунё бу.

 

Навқирон ёшлигинг ҳам,

Гўзаллигинг ўткинчи.

Қувончинг – суянчингни,

Олиб кетар дунё бу.

 

Балки юз йил яшарсан,

Ундан кўпроқ эҳтимол...

Бир кун чўбин отига,

Солиб кетар дунё бу.

 

Турғун ЭРДОНОВ,

Пахтачи тумани

Эътиқод софлиги ҳамма замонларда зарур бўлган оимл ҳисобланади. Ақидаси тўғри бўлмаган кишининг қилган ибодати ҳам мақбул эмас.

Дунёдаги бўлаётган ҳунрезликлар, фисқу фасод ва ғалаёнлар замирида ҳам қандайдир ақида ёки нотўғри назарялар ётади.

Ҳар бир инсон ўзи ишонган нарсасининг тўғри ёки нотўғрилигини текшириб кўриши ва ҳақиқатни излаши керак. Айниқса диний эътиқод масаласида адашишлик бу фалокатга олиб келади. 

Имом Аҳмад ривоят қилган ҳадисда: Расулуллоҳ саллаллоҳу алайҳи васаллам «Умматим 73 фирқага бўлинади, биттасидан ташқари барча фирқалар дўзахга киради», деганлар. Шунда саҳобаи киромлар: Ё Расулуллоҳ, нажот топадиган бу фирқаи ножия қайсидир!-деб сўрашганида, Пайғамбаримиз Муҳаммад салаллоҳу алайҳи васаллам: «Улар менинг ва саҳобаларимнинг йўлини тутганлар», деб жавоб бердилар.

Пайғамбаримиз саллаллоҳу алайҳи васаллам хабар қилганларидек, ислом уммати тезда 73 фирқага бўлиниб кетди. Уламои киромлар мусулмонларни ботил, гумроҳ, бидъатчи фирқалардан асраш мақсадида уларга пайғамбаримиз хабар қилган ножия фирқа эътиқоди қандайлигини тушунтирдилар.

Пайғамбаримиз ва саҳобаи киромларнинг эътиқод ва амаллари Қуръони карим, ҳадис таълимотларига мос эканини исботлаб, соф исломий ақидани вужудга келтирдилар. Расулуллоҳ саллаллоҳу алайҳи васаллам ўргатганларидек – ақидага эга бўлганларни ножия, яъни, аҳли суннат вал жамоат деб ижмоъ (иттифоқ) қилдилар.

Ана шундай бир вазиятда, “Аҳли суннат вал жамоат” ақидаларини бир-бирига зид бўлган хилма-хил бидъатчи фирқалардан мухофаза қилиш мақсадида Умар ибн Абдулазиз, Зайнулобидин, Ҳасани Басрий ва Имом Аъзам (раҳима ҳумуллоҳ)лар ўз асарлари ила халқга тўғри йўлни кўрсатдилар.

Ботил ақидали бидъатчи фирқалар кўпайгач, калом илми (ислом фалсафаси) фиқҳ илмидан ажралиб чиқиб, тафсир ва ҳадис илмлари каби асосий илмлардан бирига айланди. Бу илмнинг асосчи самарқандлик Ҳазрати Имом Абу Мансур ал-Мотуридий ва ироқлик Ҳазрати Имом Абул Ҳасан ал-Ашъарий ислом оламининг осмонида ёрқин юлдузлар каби порладилар. Калом илми билан биргаликда ҳадис ва фиқҳ илми равнақига улкан ҳисса қўшган аллома Абу Мансур ал-Мотурудий ҳанафий мазҳаби фиқҳини мукаммал ўрганиб, ўз ақидавий таълимотларида унинг «Ал-Фиқҳул-акбар» (Улуғ фиқҳ) китобига асосландилар. Имом Мотуридий яшаган даврда ислом оламида эътиқод масаласида бир-бирига қарама-қарши фирқалар ўртасида мунозаралар кучайиб, у баъзан қонли можаролар билан якунланар эди. Ана шундай зиддиятли даврда Имом Мотуридий ҳазратлари қиличлар ҳал қила олмаган, мусулмонларни тарқоқликка олиб бораётган эътиқодий оқимларга қарши ўз ақлу заковатлари, ояту ҳадислардан олинган, ҳар қандай ақлни таслим қиладиган далиллар асосида ўта муҳим муаммоларни ҳал этдилар. Ислом ақоидини парокандалик ва эътиқодий бузуқликлардан сақлаб қолгани учун «Мусаҳҳиҳу ақидатил-муслимин», яъни «Мусулмонлар эътиқодини тузатувчи» ва «Аъламул ҳудо», яъни «Ҳидоят йўлини, ҳақ йўлни билувчи зот» унвонларига мушарраф бўлдилар.

Минг йиллар давомида ўзбек халқи суннийликнинг мўътадил мазҳаби ҳанафийликнинг бағрикенглиги билан сиёсий-иқтисодий ва илмий-маданий ҳамда маънавий юксалишга қулай шароитлар яратиб келган. Ҳанафийлик ўз тарихий тараққиётининг барча босқичларида мусулмонларнинг ҳамжиҳатлиги, ўзаро иноқлиги ва бирлигини таъминлаш учун курашиб келган. У мусулмонлар орасидаги ҳар қандай фирқачиликка қарши бўлиб, қавмнинг диний эътиқод белгилари бўйича гуруҳларга бўлиниш ғоясини ҳеч қачон тан олмаган.

Биз бундан кейин ҳам аждодларимизга муносиб бўлиб соф ақидамиз ва мустаҳкам ишончимизни ботил ақидаларга алмаштириб қўймаслигимиз лозим. Бунинг учун соф ислом ақидасини бизга мерос қолдирган аҳли сунна ақидасидаги имом Мотуридий мазҳабини яхшилаб ўрганишимиз ва шу йўлда мустақим бўлишимиз шартдир.

Ҳусниддин Ибрагимов Самарқанд вилояти Ургут тумани "Чубин" жоме масжиди имом-хатиби

Бугун Тошкент шаҳридаги "Шайх Зайниддин" жоме масжидида пойтахтимизда фаолият юритаётган отинойилар учун семинар ташкил этилди.

Қуръони карим тиловати билан бошланган тадбирда Тошкент шаҳар бош имом-хатиби Абдуқаҳҳор домла Юнусов, шаҳар имом-хатибининг хотин-қизлар масалалари бўйича ёрдамчиси Зулайҳо Соатова иштирок этди.

Абдуқаҳҳор домла семинарни кириш сўзи билан очиб, отинойилар ўртасида радикаллашувнинг олдини олиш, уларнинг ижтимоий ҳаётда фаол бўлиши ҳақида маъруза қилдилар.

Шунингдек, Тошкент шаҳар бош имом-хатиби ўринбосари Абдуллоҳ домла Йўлдошев семинар иштирокчиларига таъзия маросими одоблари ҳақида маълумотлар берди.

"Дорус салом" масжиди имоми Муҳаммадраҳим Абдуқодиров тўқима ҳадис айтишнинг ҳукми ва фатво беришга ким ҳақли эканини далиллар билан айтиб берди.

Семинар доирасида отинойиларнинг саволларига жaвоблар қайтарилди.

 

Ўзбекистон мусулмонлари идораси
Тошкент шаҳар вакиллиги
Матбуот хизмати

Инсон олдида икки йўл бор: у шундан бирини танлашга мажбур. Бирида лаззат ва роҳат нақд, иккинчисида лазззат ва роҳат озроқ бўлса ҳам, кейинроқ тўлиқ қилиб берилади. Инсонга ақл берилган, у шу ақл туфайли фойда ва зарар, яхши ва ёмонни фарқлаб олади. Қай бири фойдали эканини ажратиб олсагина,ҳаёти маъно-мазмун касб этиб, унинг фарқига бормайдиган, яъни унга ақли етмаган киши аҳмоқ ва нодондир. Аллоҳ таоло мрҳамат қилиб деди: “Ва  Биз  уни  икки  баландликка йўллаб қўйдик-ку!” (Балад сураси, 10-оят). Муфассирлар буни яхшилик ё ёмонлик довонлари деб шарҳлашган. Инсон “икки баланлик” дан бирини танлаш ва қай бирига кўра ҳаётини барпо этиш инсон ақлу фаросатига ҳавола. Агар инсон ўз инон-ихтиёрини нафсга топширса, уни ёмонлик сари етаклайди. Нафс роҳат ва лаззатга ўч, ҳеч қачон машаққат ва уқубатни истамайди. Лаззат ва роҳат эса ёмон амалда яхши амалдагидан кўра кўпроқдир. Яхши амал ва яхшилик қилиш инсон фитратида мавжуд ғаризий (туғма) дир. Ёмон амал ва ёмонлик қилиш эса муктасаб (ўзлашган) дир. Дунёга келган гўдак фитрати соф ва маъсум, ёмон амал унга улғайиб борган сари ота-она ё бошқа таъсирлар воситасида ўзлашиб боради. Ёмонга яқин юрсанг, қораси юқади, деган халқ мақоли топиб айтилгган. Шунинг учун инсон яхши амални қилишдан асло хижолат тортмайди, қайтага хурсанд бўлади, ўзини руҳан енгил ҳис этади. Лекин ёмон амал қилса, бу табиатида йўқлиги боис бировлар кўриб қолишини хоҳламай уялганидан ерга кириб кетгудек бўлиб, бу қилиғини ҳеч ким кўрмаслиги, махфий ҳолда қолишини истайди. Биров кўрмаган тақдирда ҳам, охир-оқибат қилган ишидан афсус-надомат чекади. Ўзини кечира олмай, виждони қийналиб яшайди. Яхши инсон бирон гуноҳ ишни қилиб қўйса, ўз ҳавойи нафсини айблаб, маломат қилади ва уни қайта қилмасликка азму қарор этади ва истиғфор айтади. Лекин ёмон амални қилганлар муваффақият қозонса ҳам, қиёмат куни йўлиқадиган катта хатарни унутиб, фахр-ифтихор қилса, бундан зиён кўради. Аллоҳ таоло марҳамат қилади:

 وَمَنْ يَكْسِبْ إِثْمًا فَإِنَّمَا يَكْسِبُهُ عَلَى نَفْسِهِ وَكَانَ اللَّهُ عَلِيمًا حَكِيمًا. وَمَنْ يَكْسِبْ خَطِيئَةً أَوْ إِثْمًا ثُمَّ يَرْمِ بِهِ بَرِيئًا فَقَدِ احْتَمَلَ بُهْتَانًا وَإِثْمًا مُبِينًا

«Аниқки, ким бирон гуноҳ қилса, уни ўз зиёнига қилган бўлади. Оллоҳ Билим ва Ҳикмат Эгаси бўлган Зотдир. Кимки бирон хато ёки гуноҳни қилиб қўйиб, сўнгра уни пок одамга (туҳмат қилиб) отса, муҳаққақки, у бўҳтон ва очиқ гуноҳни ўз зиммасига олибди” (Нисо сураси, 111-112-оятлар).

Инсон бирон кишига ёмонлик қилиб, зулм билан дунёвий роҳатга эришдим, деб ўйласа, қаттиқ адашади. Бир донишманд айтади: “Бир кишининг икки ўғли бор. Золим ўғил укасини урса ёки пулини ноҳақдан тортиб олса, отаси тўғри қилибсан, ўзидан кўрсин, дейдими? Бундай ҳолатда отаси қайси бирининг тарафини олади? Албатта, мазлум ўғлининг-да. Уни рози қилишга ва кўнглини олишга ҳаракат қилади. Золим ўғли тортиб олган пул ўрнига кўпроқ маблағ бериб, мазлум ўғлини хурсанд қилади. Золим ўғил буни кўриб қаттиқ ҳасрат-надомат чекади. Агар у отаси мазлум инисини икром қилишини билганида борми, унга ҳеч қачон зулм қилмаган бўлади. Демак, зулм аҳмоқликнинг ўзгинасидир.

Яхши ва ёмон амал – кенг тушунча. Қуръони карим ва ҳадиси шарифларда яхшилик ва тақвога буюриб, ёмонлик ва гуноҳ ишлардан қочишга  тарғиб этилган. Яхшилик қилса ҳам ўзига, ёмонлик қилса ҳам ўзига. Биргина ғийбатни олиб қарайлик. Руҳий тарбия устозлари айтадилар: «Жуда ғийбат қилгинг келса, ота-онангнинг ортидан гапир. Буни эшитган киши: “Ота-она ҳам ғийбат қилинадими?” дейди. Ота-она ғийбат қилинса, уларнинг гуноҳлари ўчирилади. Шу жиҳатдан ота-она ғийбат қилишга ҳақли». Ҳасан Басрийни бир киши ғийбат қилганини эшитиб, у зот ғийбат қилувчига бир идишда хурмо жўнатди ва: “Сен менга яхшиликларингни ҳадя этибсан. Шубҳасиз, яхшиликларинг хурмодан қимматроқ”, деди.

Ҳозирги пайтда ёмон амал ва гуноҳ ишга чақирадиган, ундайдиганларга  имконият эшиклари кенг очилмоқда. Табиийки, бундадан жуда эҳтиёт бўлиш шарт. Ижтимоий тармоқлар ғийбатнинг уясига айланди. Биров бир кишини ёмонлаб, бирор нарса ёзса, бошқалар унинг муносабатига “коммент”лар қолдириши туфайли ғийбатчининг тугирмонига сув қуяяпти. Аслида, бу жараёнда ғийбат қилаётганлар ўзларича кўнгли таскин топшии мумкин, лекин барибир улар ютқизишади. Чунки ғийбат қилинган киши рози бўлмагунича уларнинг гуноиҳини Яратган ҳам афв этмайди.

Шайх Али Тантовийнинг айтишича, ёмонлик пастда, яхшилик тепада туради. Сув пастга қараб оққанидек, одамлар ёмонлик ва ёмон амалга қараб ёпирилиб тушаркан. Бироқ яхшилик тепада бўлгани учун одамлар унга чиқиш машаққатидан қочаркан. Ёмон ва гуноҳ амаллар унинг кўзини кўр, қулоғини кар қилиб қўяди. Абул Аъла ал-Маррий: “Яхшилик қилиш қанчалик қийин бўлса, тубанликка юз тутиш шунчалик осон”, деган.

وَمَنْ يَعْمَلْ سُوءًا أَوْ يَظْلِمْ نَفْسَهُ ثُمَّ يَسْتَغْفِرِ اللَّهَ يَجِدِ اللَّهَ غَفُورًا رَحِيمًا

Аллоҳ таоло марҳамат қилади: «Ким бирон-бир ёмон иш қилса, ёки (Аллоҳнинг буйруқларига итоат этмасдан) ўз жонига жабр қилса, сўнгра Аллоҳдан мағфират сўраса, Аллоҳнинг мағфират қилгувчи ва меҳрибон эканини топар-кўрар»  (Нисо сураси, 110-оят). Абу Дардо розияллоҳу анҳу деди: “Яхшилик қилганингизда Аллоҳга ҳамд айтинг, мабодо, бирор гуноҳ ишни қилиб қўйсангиз, албатта, Аллоҳдан мағфират сўранг”. Абдуллоҳ ибн аббос розияллоҳу анҳумо: “Яхшилик ҳақида ўйлаш ўша яхшиликка амал қилишаг ундади. Ёмонликка надомат эса ўша ёмонликни тарк этишга чорлайди”, деди. “Қадимда яхши ишларни кўп қилишардия, лекин гапиришмасди,. Кейин ҳам қиладиган, ҳам гапирадиганлар келди. энди эса фақат гапришмоқда”, деди Умар ибн Ҳорис.

Ҳазрати Алишер Навоий айтганидек:

Ҳар амалеким киши хайр айлагай,

Коми буким, равзада сайр айлагай.

Инсон ёмонлик ва гуноҳ амаллардан ўзини тийиб, яхши амал сари юзланса, Аллоҳ таоло унинг олдинги гуноҳларини кечиради.

Шундай амал соҳибларидан бўлиш барчамизга насиб этсин.

 

Бобомурод ЭРАЛИ

Среда, 03 Май 2023 00:00

Xalifalik o‘ttiz yildir

Bismillahir rohmanir rohim

Insoniyat o‘tmishida farovonlik va ayrim hollarda turli sinov hamda talafotlarni boshidan o‘tkazgan. Zero, har ikki holatning zamirida ham o‘ziga xos sabablar mavjud. Shunga ko‘ra, tarix xolis o‘rganilar ekan, undan ko‘plab foydali saboqlar olish mumkin bo‘ladi.

Tarixiy jarayonlarda ayrim g‘arazli kuchlar tomonidan insonlar o‘rtasida nizo, fitna chiqarish va shu orqali o‘zlarining qabih ishlariga erishish yo‘lida diniy, irqiy va etnik omillardan vosita sifatida foydalanilgani ham voqelikdir. Bu holatni bugungi kunda ham kuzatish mumkin. Jumladan, islom dinidagi “xalifalik” tushunchasidan ham turli talqin va maqsadlarda fitna uchun foydalanilganiga guvoh bo‘linadi. Ushbu masala ilmiy asosda o‘rganilar ekan, jarayon bir-biriga zid ko‘rinishlarda takrorlanib turgani ma’lum bo‘ladi.

Jumladan, XIX asrda Usmonli turk hukumatini parchalash maqsadida turli kuchlar o‘z ta’siridagi ayrim oqimlar orqali o‘zlarini “xalifa” hisoblaydigan sulola hukmdorlariga nisbatan “xalifalik yo‘q” degan g‘oyadan foydalangan. Natijada Usmonli hukumati o‘zining mavqeni saqlab qolish uchun ta’lim tizimida aqoid ilmidan o‘qitilayotgan “Sharh al-aqoid an-nasafiya”dagi “Xalifalik o‘ttiz yilligi haqidagi” qismni olib tashlab, rasmiy nashriyoti “Dor Saodat”da 1317/1899-yilda qayta chop etilgan. Usmonli turk imperiyasi parchalangach esa uning o‘rnida paydo bo‘lgan davlatlarda birorta rahbarlar o‘zlarini “xalifa” deb e’lon qilmaganlar, bilaks “malik” (podshoh) kabi nomlar ostida rahbarlik qilganlar. Aksincha, XX asr ikkinchi yarmi va XXI asrda g‘arazli kuchlar qaramog‘idagi “Hizb at-tahrir” kabi oqimlar “xalifalik qurish” degan g‘oyani iddao qilinmoqda. 

Demak, “xalifalik” tushunchasi g‘arazli kuchlar turli talqinlarda foydalangan va foydlanayotgan masala ekan. Shunga ko‘ra, ushbu tushunchaning islom dinidagi asliyatini o‘rganish zarurati yuzaga keladi.

Yozilganidan buyon islom bilim yurtladida aqoid ilmi bo‘yicha darlik sifatida o‘qitib kelinayotgan Alloma Sa’duddin Taftazoniy (rahimahulloh)ning “Sharh al-aqoid an-nasafiya” asarida bu to‘g‘rida quyidagicha bayon qilingan:

“Xalifalik o‘ttiz yildir. Undan keyin podshohlik va amirlikdir”.

Ushbu fikrini isbotlash maqsadida alloma Taftazoniy (rahimahulloh) Rasululloh (sollallohu alayhi vasallam)dan quyidagi hadisni keltiradi:

“Mendan keyin xalifalik o‘ttiz yildir. Undan keyin podshohliklarga aylanib ketadi”.

Mazkur hadis sahih bo‘lib, muhaddis Imom Abu Dovud va Imom Termiziy tomonidan rivoyat qilingan.

Shundan keyin, Alloma Taftazoniy (rahimahulloh) sahoba Hazrati Alining mazkur o‘ttiz yilning boshida turishligini aytadi. Undan keyin hukmronlik qilganlar esa podshoh va amirlar bo‘ladi, deydi. Jumladan, sahoba Muoviya (roziyallohu anhu) va undan keyingi amirlar xalifalardan emasligini aytadi. Lekin bu mavzuning tushunilishi mushkul deb fikrini quyidagicha yoritib beradi:

Abbosiy xalifaligi va Umar ibn Abdulaziz (rahimahulloh) kabi marvoniylar sulolasining ba’zi vakillarini musulmon ummati xalifa deb kelgan bo‘lsa-da, biroq Alloma Taftazoniy (rahimahulloh) fikriga ko‘ra, hadisda tilga olingan xalifalikdan maqsad to‘liq xalifalik, ya’ni u shunday xalifalikki, unga qarshi hech bir muxolifat bo‘lmagan, undan boshqalarga bay’at qilishga odamlarda mayl uyg‘onmagan.

Ya’ni “xulafoi roshidin” (“to‘g‘ri yo‘ldan boruvchi xalifalar”) Abu Bakr Siddiq (roziyallohu anhu), Umar ibn al-Xattob (roziyallohu anhu), Usmon ibn Affon (roziyallohu anhu) va Ali ibn Abu Tolib (roziyallohu anhu) bo‘lib, ular Rasululloh (sollallohu alayhi vasallam)ning xalifalari bo‘lganlar.

Demak, Alloma Taftazoniy (rahimahulloh) aytishicha, musulmonlarning noroziligiga sababchi bo‘lib, bir to‘da odamlar o‘zlaricha xalifalik e’lon qilgani bilan ular haqiqiy bo‘la olmaydilar. Ular o‘zlarining “xalifaligi”ga qanchalik oyat va hadis keltirsalar ham, ular ishonchli va tom ma’nodagi xalifa emaslar!

Alloma Taftazoniy (rahimahulloh) hozirgi davrda xalifalik tuzishni targ‘ib qiluvchilar doim keltiradigan hadisi sharifga e’tibor qaratgan. Rasululloh (sollallohu alayhi vasallam)dan quyidagi hadis keltiriladi:

“Ahli qibladan kim o‘z zamonasining imomini tanimasdan vafot etsa, johil bo‘lib vafot etibdi”.

Alloma Taftazoniy (rahimahulloh) mazkur hadis e’tiboridan ummat Nabiy (sollallohu alayhi vasallam) vafotidan keyin eng muhim ishni qildilar. Ya’ni o‘zlariga rahbarni tayinladilar. Hatto, Nabiy (sollallohu alayhi vasallam) dafn qilinmasdan oldin bu ishni amalga oshirdilar va bu ishni har bir rahbar vafotidan keyin ham davom ettirdilar. Ya’ni bu yerda hech qanday xalifalik haqida gap-so‘z yo‘q. Mazkur hadisda har bir davrdagi, har bir yurtning o‘zlari tinch yo‘l bilan saylab qo‘ygan rahbarlari nazarda tutilgan. Hadisda tilga olingan “imom” so‘zi diniy rahbar – masjid imomini ham, siyosiy rahbar – davlat rahbarini ham nazarda tutadi. Fiqhiy manbalarda ham “imom” so‘zi ana shu ikki ma’noda qo‘llanadi. Undan faqat “xalifa”ni e’tiborga olish ma’nosi yo‘q. Ikkinchidan, aytish lozimki, “Sharh al-aqoid an-nasafiya”ning eng mashhur sharh qiluvchilaridan Ramazon Afandi (vaf. 1025/1616 y.) (rahimahulloh) fikricha, bu hadisdagi “o‘z zamonining imomi” so‘zidan murod o‘sha davrga yuborilgan Muhammad (sollallohu alayhi vasallam)dir.

Xalifalikni va xalifalik tuzishni targ‘ib qiluvchilar yuqoridagi hadisi sharifni keltirib, o‘zlarining g‘arazli maqsadlari uchun niqob qilib oladilar, lekin shu ma’nodagi quyidagi sahih hadisi sharifni yashirib keladilar:

“Kimki itoatdan chiqib va jamoatdan ajralib vafot qilsa, johiliyat o‘ligi holda o‘lib ketadi. Kimki ummatimga qarshi chiqib, yaxshisini ham, yomonini ham (bo‘yiniga qilich va bolta ila) ura boshlasa, ularning moʻminligiga parvo qilmay qo‘ysa, ularning ahdlashgan kimsalariga vafo qilmasa, u mendan emas! Kimki asabiylikka chaqiradigan ko‘r bayroq ostida urishsa yoki asabiylik bilan g‘azablanaversa, u o‘ldirilsa, jaholat holida o‘ldirilgan bo‘ladi!”.

Rasululloh (sollallohu alayhi vasallam) mazkur hadisi sharifda hozirgi kunda “xalifalikni qayta qurish” ahmaqona rejasi bilan mu’min-musulmonlarga qarshi chiqayotgan, musulmonlarni o‘ldirayotgan, asabiy va g‘azabnok nokaslarni ogohlantirmoqdalar, ularning o‘zlari jaholatda, harom o‘limtik holida o‘lib ketishlarini bashorat qilmoqdalar.

Birinchidan, biz “rahbar” deb tarjima qilgan so‘z matnda “imom” (الْإِمَامُ) shaklida kelgan. Aqoid ilmi istilohida “imom” so‘zi ikki ma’noda keladi: davlat rahbari va imom-xatib. Bu o‘rinda davlat rahbari ma’nosida kelgan.

Lekin “مَنْ مَاتَ مِنْ أَهْلِ الْقِبْلَةِ” hadisida kelgan “imom” (الْإِمَامُ) so‘zidan murod esa Muhammad (sollallohu alayhi vasallam)dir. Unda va uning ma’nosidagi hadislarda “xalifa” so‘zi keltirilgan emas. Shuningdek, musulmonlarning imonlari biror kishining mavjud bo‘lishiga bog‘lanishi mumkin emas. Chunki, ibodat yolg‘iz Alloh taologa qilinadi va din ham U Zotnikidir. Bunga esa, Abu Bakr (roziyallohu anhu)ning Nabiy(sollallohu alayhi vasallam) vafoti sababli sahobiylar sarosimaga tushib qolganlarida ularga qilgan xitobi dalil bo‘ladi:

Kim Muhammad (sollallohu alayhi vasallam)ga ibodat qilgan bo‘lsa, Muhammad vafot etdi. Kim Allohga ibodat qilgan bo‘lsa, darhaqiqat, Alloh hayy (tirik) va o‘lmaydi.

Ikkinchidan, yuqorida keltirilgan hadis ma’nosidan ma’lum bo‘ladiki, “komil xalifalik” o‘ttiz yil. Ya’ni Abu Bakr Siddiq, Umar ibn Xattob, Usmon ibn Affon va Ali ibn Abu Tolib raziyallohu anhumlar davri. Shuningdek, mazkur to‘rt sahoba Rasulloh (sollallohu alayhi vasallam)ning xalifalari bo‘lganlar. Mazkur o‘ttiz yildan keyin paydo bo‘lgan davlatlar esa amalda naqlan podshohlik va amirliklar edi. Demak, bundan ma’lum bo‘ladiki, podshohlik va amirliklar “o‘rinbosar”, ya’ni, “xalifa” tomonidan emas, balki, “podshoh” va “amir”lar tomonidan boshqariladi.

Uchinchidan, yuqoridagi hadisda aytilganidek “xalifalik”ning o‘ttiz yil davom etganligiga yana bir naqliy dalil alloma Ibn Abi Shayba o‘zining “al-Musonnaf” asarining bir necha o‘rinlarida Muoviya ibn Abu So‘fyon (roziyallohu anhu) o‘zi haqida “Men (xalifalikdan keyingi) podshohlarning birinchisiman” deb doim aytgani haqidagi rivoyatdir. Bu esa ushbu mavzu doirasidagi kuchli amaliy dalillardan biri hisoblanadi.

Xulosa qilib shuni ta’kidlash kerakki, “xalifalikni qayta qurish” masalasi asrlar davomida turli firqalar tomonidan davriy ravishda ko‘tarilib turgan. Bugungi kunda ham bu masala ba’zi adashgan firqalar tomonidan ko‘tarilmoqda. Yuqorida keltirilgan kuchli dalillar mazkur oqimlarning qarashlari noto‘g‘riligini isbotlaydi va ularning qilayotgan bu da’volari faqat o‘zlarining g‘arazli maqsadlarini niqoblashdan o‘zga holat emas ekanini ko‘rsatadi.

O‘ktam PALVANOV

O‘zbekiston xalqaro islom akademiyasi

“Islomshunoslik va islom sivilizatsiyasini o‘rganish ICESCO”

kafedrasi katta o‘qituvchisi, PhD

Мақолалар

Top